imagazin arrow2-left arrow2-right arrow2-top arrow-up arrow-down arrow-left arrow-right cart close dossiers education fb instagram menu notification oander rss rss-footer search service shuffle speech-bubble star store stores tests twitter youtube

This post has not been updated for more than a year. Please note that he content may be outdated.

Kako je napravljeno: iPhone V.


Pre 10 godina, 29.juna, Apple je lansirao prvi iPhone, jedan od najpopularnijih pametnih telefona na svetu. Kako bi proslavili, objavljena je knjiga pod nazivom “Jedan Uređaj: Tajna istorija iPhone-a”. Priče iz te knjige odvele su nas natrag u rane faze razvoja iPhone-a.

U petoj epizodi ovog maratonskog serijala “Kako je napravljeno: iPhone”, razvoj ovog telefona će krenuti u sasvim drugom pravcu. Steve Jobs nije više mogao da podnese stagnaciju, a proizvođači sa kojima je Apple imao ugovor o partnerstvu, uključujući i Motorolu, su sve više otežavali napredak ovog proizvoda. Steve je zato napravio dva tima od samog početka. On, naravno, nije nadgledao celu proizvodnju. Za taj deo posla su bila odgovorna dva neverovatna direktora i baš kao i svaka dobra tajna misija i ova je imala svoj šifrovani naziv, kao u filmovima o Jamesu Bondu. Ako ste propustili da pročitate naš četvrti deo, možda je sada vreme da to i učinite.

O Rokr-u

Razvoj Rokr-a je nastavljen bez ikakvih prekida 2005. godine i iako su svi znali da Motorolin iTunes telefon neće biti nimalo sličan onom koji su Steve Jobs i njegov tim osmislili, niko nije mogao ni da pretpostavi koliko će, zapravo biti loš. “Svi smo mislili da je Rokr šala,” rekao je Williamson. Steve Jobs navodno nije ni video telefon sve do trenutka dok nije trebao da stane na binu i predstavi ga publici. Tada je pitao: “Šta još možemo da učinimo, kako i na koji način?”. Naravno, znao je da telefon neće biti u skladu sa njihovim očekivanjima, ali nije očekivao ni da će biti toliko loš, seća se Fadell. Toliko ga je bilo sramota zbog toga, da iz prve nije želeo ni da izađe pred ljude.

Rokr je na kraju ipak predstavljen. Ali pogledajte na slici kako je Steve predstavio iTunes telefon. Nije mogao da dočeka da ga odloži sa strane. Nije bilo mnogo proizvoda koji su tom surovom perfekcionisti mogli da izazovu gađenje kao što je to bio slučaj sa Rokr-om, koji je imao previše toga za zameriti. Steve je pobesneo odmah po silasku sa bine. Wired je odmah objavio Apple-ov neuspeh na naslovnoj strani uz naslov “Vi ovo nazivate telefonom budućnosti?”. Način na koji je telefon primljen potpuno je izmenio Jobsa. Nekako je postao ćudljiviji. “Nije se to dogodilo onda kada telefon nije uspeo da zadobije naklonost potrošača. Dogodilo se odmah nakon predstavljanja,” kaže Fadell. “Neće moći ovako. Dosta smo se vrteli u krug,” rekao je Jobs nakon tog Keynote-a.

”Napravićemo naš telefon!” rekao je Steve.

Odmah je okupio direktore na sastanku, uključujući i Jonyja Ivea i Philla Schillera i izričito im podvukao osnovnu temu na kojoj će se bazirati čitav koncept. “Napravićemo uređaj koji će da se zasniva na iPod-u, a pretvorićemo ga u telefon jer je takav projekat mnogo lakše izvesti.” Fadellov projekat nije imao ekran na dodir, već je ta skica više ličila na unapređeni iPod. Ekran na dodir je još uvek bio samo san i inžinjeri su radili na tome, a Jobs je naredio Ordingu, Chaudhri i timu koji je bio zadužen za korisnički interfejs da razviju interfejs za pozive, listu kontakata i pretraživač za iPod koji će moći da se koristi uz pomoć klik točkića.

Na taj način su istovremeno nastala dva projekta, sa ciljem stvaranja finalnog iPhone-a. Projektima su dodeljeni nadimci P1 i P2, gde je P1 označavao iPod-telefon, dok je sa P2 bio označen “hibridni” Mac koji je bio osetljiv na dodir. Ako je postajalo išta što je moglo da podeli kompaniju na dve frakcije, onda je to definitivno bila ova situacija. Fadellov tim je uz iPod-telefon, radio i na nadogradnji iPod-a, dok je drugi tim takođe obavljao sjajan posao. Tim iz Human Interface-a je radio i sa P1 i sa P2. Direktori su takođe bili podeljeni. Jedni su napustii kompaniju, drugi su bili otpušteni, dok su dizajneri, inžinjeri i programeri radili danonoćno.

Projekat Purple

Svi tajni projekti imaju šifrovano ime, a iPhone-ovo je bilo Purple.

Morali smo da zatvorimo jednu od zgrada u Kupertinu. Sve je počelo sa spratom, gde je radio tim za interfejs Grega Christia. Zatvorili smo čitav sprat. Postavili smo vrata sa čitačima kartica, postavili smo kamere, a da biste došli do naših laboratorija, bilo je potrebno da pokažete identifikacionu karticu sigurno 4 puta. Taj deo smo zvali “ljubičastom spavaonicom” jer su ljudi sve vreme bili tamo.

Zanimljivo je bilo da su postavili i poster iz filma Fight Club, jer je prvo i zlatno pravilo Fight Club-a bilo – da se o Fight Club-u ne govori. Oni koji su radili na iPhone-u, nikada nisu smeli da pričaju o projektu Purple i o tome šta se tačno događalo u “zoni karantina”. Zašto je ime bilo Purple (ljubičasta)? Pa, o tome postoji mnogo legendi. Jedna od njih kaže da je nazvan po ljubičastom južnoafričkom mravojedu kog je Scott Herz proglasio maskotom za Radar. Radar je bio sistem koji je pratio i identifikovao bug-ove.

Scott Forstall nije bio natprosečni genije. Bavio se sportom i muzikom i, baš kao i svaki drugi uspešni inžinjer u kompaniji, došao je u Apple 1996. godine kao deo zaposlenih koji su bili u NeXT-u. Tada je Steve Jobs ponovo postao direktor kompanije. Malo ljudi zna da je Apple ovim potezom u stvari dobio NeXTSTEP, koji je od tada postao temelj za macOS i iOS. U drugom delu Jobsove ere u Apple-u, Forstall se, doslovno, raspucao. Uskoro se našao među izvršnim direktorima. Posao mu je bio da nadgleda inžinjere koji su, takođe, bili angažovani nakon NeXT-a, ali Forstall je očajnički želeo da vodi iPhone projekat, što je na kraju i učinio. Nosio je P2 tim na svojim leđima.

Uloga P1

Borba između dva tima se, bilo je očigledno, pretvorila u trku između dva predvodnika spomenutih timova. Kada su ovi projekti počeli da dobijaju svoja finalna obeležja, svi kojima je to bilo poznato su želeli da im se priključe. Tony Fadell je želeo da radi na kompletnom projektu i na njegovoj kontroli. Grignon se našao na dve stolice između oba tima, s obzirom da je bio glavni rukovodilac tima za interfejs. Uvek je bio mišljenja da Forstallov tim ima manje izgleda nego tim Tonyja Fadella, koji je svoje ideje zasnivao na već uspešnom proizvodu.

Tony Fadell je osmislio iPod-telefon, a tim za korisnički interfejs je osmislio fantastični interfejs za ovaj uređaj. Ideja je bila da u uređaju postoje dva načina rada. Prvi, koji bi obavljao funkciju iPod-a, za slušanje muzike i drugi za pozivanje. Klik točak koji bi bio osetljiv na dodir bi bio plave boje kada je uređaj u iPod modu, a žute tokom poziva. Glavna promena koja mu se dogodila je bio ekran, gde su osmislili nešto slično telefonima sa rotirajućim brojčanikom. Tu su se nalazili brojevi i slova.

“Ugradilii smo radio unutra, što u osnovi predstavlja iPod Mini sa zvučnikom i slušalicama, i dalje koristeći točak na dodir,” rekao je Tupman. Problem je bio taj što ih je bilo vrlo teško koristiti kao telefone. “Nakon što smo napravili prvu iteraciju softvera, bilo je jasno da to ne vodi nikuda,” rekao je Fadell. “Najviše zbog točka. Bilo je jasno da ovaj uređaj nikada neće funkcionisati, jer ko želi da ima davno prevaziđeni rotirajući brojčanik.” Dizajnerski tim je bio potpuno pogubljen. Nisu imali ideju kako da nastave.

”Došao sam do nekih ideja za prediktivni unos. Na dnu ekrana se nalazila abeceda, a korisnici bi koristili točkić za odabir slova. I zatim bi mogli jednostavno, uz klik-klik-klik-klik, da napišu – ‘Ćao, šta radiš?’. Tako da sam jednostavno napravio program koji bi učio dok vi pišete, tako što bi se napravila baza podataka od reči koje slede jedna iza druge,” rekao je Ording.

“Bilo je očigledno da smo preopteretili točkić sa previše opcija. A tek poruke i imenik – to je bio užasan nered,” priseća se Grignon. “Sve smo pokušali, ali iz toga nije proizašlo ništa što bi moglo da uspe. Steve je nastavio da gura. Gurao je kamen uz brdo. Mislim da je znao, mogao sam da mu vidim u očima da je znao, ali je ipak želeo da se nešto pozitivno dogodi. Jednostavno je nastavio da tuče tog mrtvog konja,” dodaje Fadell. “Mora da postoji način. On jednostavno nije želeo da odustane. Zato je gurao sve dok više nije bilo ničega.”

Naravno, Steve je patentirao svaku svoju “užasnu” ideju i činio je to toliko često da je morao unapred da zove agenciju za registrovanje patenata. Ove prijave se nisu toliko odnosile na stvarne uređaje, već na elemente koji su se nalazili u njima, poput tog uništenog rotirajućeg brojčanika. Odustao je od njega tek kada su isprobane sve mogućnosti. Sve te mogućnosti su bile izvrsne za tim koji je radio na hardveru. “Napravili smo RF radio ploče, što nas je prisililo da odaberemo dobavljače, a najviše od svega, podstaklo nas je da se pobrinemo da sve bude na svom mestu,” rekao je David Tupman. U osnovi, iako Fadellov projekat nije uspeo, neke ideje i komponente su prenete u finalni proizvod. To je bilo poput 0.1 verzije. “Radio sistem koji se nalazio u tom iPod-telefonu je isti radio sistem koji je kasnije integrisan u stvarni iPhone.”

Izvor: The Verge

Apple Inc. (AAPL)

Have you read this?

To je apsurdno. Neki ljudi jednostavno ne razumeju našu kompaniju. Čvrsto verujem da će sve pre ili kasnije doći na svoje mesto, dok god su korisnici zadovoljni. Nismo usmereni na zaradu, već na dugoročan razvoj.

To je apsurdno. Neki ljudi jednostavno ne razumeju našu kompaniju. Čvrsto verujem da će sve pre ili kasnije doći na svoje mesto, dok god su korisnici... - Click here!